Kad reči postanu svetlost

Njena poslednja zbirka pesama „Duša uzdaha“, objavljena je pre tačno jedne decenije, a uskoro će svetlost dana ugledati i njena najnovija knjiga kratke proze „Kad se bubašvabe pretvore u svice“. Iza ove kratke proze stoji pet godina rada iako knjiga nije obimna.Knjiga još nije izašla iz štampe, ali već sada dobija izuzetne i zanimljive kritike književnika i novinara.

Rekli su o rukopisu:

Radovan Vlahović
Književnik, direktor i osnivač Banatskog kulturnog centra

„Kad se bubašvabe pretvore u svice“ je knjiga priča koje nam govore o ljudima što se leče od raka i od
prevelike količine zračenja se osećaju kao da su svici koji se nalaze u staklenom zvonu i svetle prosto,
noću, sami iz sebe, dok oko njih vrve, prolaze bubašvabe, nevidljive za vaskoliki svet, osim za one koji
svetle i kojima je jasno da neponovljivost života ima svoju cenu, kad se individualnost gubi i nestaje u
toku bolesti i kad se predaješ u ruke lekarima i medicini, postajući samo pacijent koji ima svoj medicinski
karton u koji se upisiju biološka stanja, dok je njegova duša potčinjena medicini i nauci bez želje i svesti
da smo mi samo maleni ptići u Gospodnjim rukama.

Emilija Milovanović, TVnovinar i pisac

Pitanje po pitanje,
odgovor po odgovor. A onda negde, pri samom dnu stranice, pojavi se još jedno, ničim izazvano,
koje me je pomerilo za 360 stepeni, a zbog kojeg sam i prekinula intervju: Da li se plašiš
smrti? Knjiga „Kad se bubašvabe pretvore u svice“, autorke Radmile Stanković, stigla mi je u
ruke u pravo vreme. Verujem u pravo vreme i magiju pravog trenutka. Nepopravljivo i
nepogrešivo. Život me je tome naučio.Radmila Stanković vodi nas kroz vrata sopstvenih
sećanja, kroz svoja lična, ali nimalo usamljena shvatanja ljubavi i poimanja sveta oko sebe. Kada jednom prođete kroz ta vrata, osetićete se bliskim sa rečima koje se, jedna za drugom, nižu na stranicama pred vama.

Davor Radulj , književnik

U svojoj knjizi kratke proze, a, usudio bih se reći, i lirske prozaičnosti, Radmila Stanković
nam otvara svoju Dušu – predaje je na uvid (ne i na sudnju, jer nije naše da sudimo) u
najjednostavnijem mogućem jezičkom izražaju. Jer, kako i sama kaže „Lepota jednostavno jeste.“
Za razliku od težnji autora koji se svojski trude da prate pravila univerzitetskog učenja
književnosti, koje, ograničeno tim pravilima (i učenjima), ne može dopreti do suštinske
vrednosti stvaranja – najpre, postojanje viših stanja svesti, a zatim i dopiranje stvaralaca, kroz
duhovno i duševno stanje, u stanje povišene svesnosti, kao preduslova za stvaralačku ideju –
Radmila Stanković nam pruža na dlanu upravo to, sveprožimajuća pitanja o svom, i našem,
trenutnom duhovnom i duševnom stanju. Bilo da govori o psihičkoj torturi koju je doživela u
mladosti, svojoj borbi protiv opakog tumora, ili jednom običnom danu koji joj je pokvario Žak
Prever, u njenim zapisima je uvek prisutna nadtelesna promisao o sopstvenom bitisanju i
njegovom značenju, ne pristajući da bude kao većina ljudi jer ima svest o sebi, kao što i sama
kaže „Mnogo puta sam se osećala kao mrtav čovek koji, eto, samo postoji.“

Radmila Stanković rođena je u Požarevcu 1969. godine. Školovala se u Kučevu i Smederevu. Objavila je knjigu pesama „Mudroljubljenija“ u dva izdanja 2010. godine, u izdanju Udruženja pisaca Poeta iz Beograda, kao i knjigu poezije „Duša uzdaha“ 2015. godine, u izdanju Centra za kulturu Kučevo. Pesme je objavljivala u godišnjim zbornicima „Osluškivanja“ Književnog kluba Jesenjin, „Beskrajni plavi krug“ Književnog kluba Crnjanski i drugim.

Učesnik je festivala „Ramski sutoni“. Nekoliko njenih ljubavnih pesama je objavljeno u knjizi poezije svetske klase „Opčinjeni“, za koje je nagrađena. Takođe je jedan od koautora trećeg dela „Čuvari zlatnog runa“, trilogije u kojoj je učestvovalo preko dvadeset afirmisanih pisaca iz Srbije.
Piše svoj blog čija je glavna tema životni stil i emocija kao motivacija kao i vesti iz kulture. Član je Udruženja pisaca Poeta iz Beograda i književnog kluba Crnjanski iz Bijeljine.

Trenutno živi i radi u Kučevu.

Šta te inspiriše da pišeš?

Inspiriše me život – svi oni tihi, prolazni trenuci koje često ne primećujemo, ali u kojima se kriju velike priče. Pisanje mi pomaže da razumem sebe, svet oko sebe, i da stvorim nešto što će možda dotaknuti nekoga drugog.

Kako je izgledao proces stvaranja tvoje najnovije knjige „Kad se bubašvabe pretvore u svice“?

Proces je bio dug, ali izuzetno značajan za mene. Počela sam da pišem ovu knjigu vođena idejom da prikažem svet iz drugačije perspektive – da spojim ono što je ružno i teško sa nadom i svetlom. Znate već, bubašvabe i svici.

Da li imaš određenu rutinu kada pišeš?

Nemam strogu rutinu, ali volim da pišem u tišini, najčešće uveče. Kafa je obavezna, a ponekad me inspiriše i neka lagana muzika. Kada se potpuno prepustim pisanju, vreme proleti.

Koliko je teško bilo raditi na knjizi pet godina?

Bilo je jako teško. Bilo je perioda kada sam gubila volju i pitala se da li će ikada biti završena. Puno puta sam i odustala. Ali verovala sam u to i znala da će, kad-tad, ugledati svetlost dana. To je bio moj lični izazov – da istrajem i bacim svetlo na neke ljude koji su patili, bolovali i pobedili.

Da li su neki događaji iz tvog života uticali na priče u knjizi?

Da, svaki tekst nosi deo mog ličnog iskustva, mojih emocija i sećanja. Pisanje mi je način da se suočim sa stvarima koje sam proživela, ali i da ih pretočim u nešto univerzalno, što može dotaći i druge.

Koja tvoja knjiga ti je najdraža i zašto?

Duša uzdaha mi je posebno draga. Ta zbirka poezije je bila odraz mog tadašnjeg stanja duha i ljubavi prema rečima.

Kako si se osećala kada si prvi put držala svoju objavljenu knjigu u rukama?

Bio je to neopisiv osećaj – mešavina ponosa, sreće i neverice. Kao da je deo mene postao opipljiv i stvaran. Prva kniga je nosila naziv „Mudroljubljenija“, nju sam radila sa Veselinom Dželetovićem i prvi put se susrela sa svim što se dešava kada se jedna knjiga stvara.

Sa kakvim izazovima si se susretala tokom objavljivanja svojih knjiga?

Najveći izazovi bili su pronalaženje izdavača i finansijska podrška za štampanje. „Dušu uzdaha“ sam sama finansirala, a urednik je bio Borče Panov, čuveni makedonski pisac i esejist. Takođe, uvek postoji i strah kako će čitaoci prihvatiti ono što sam napisala, jer je pisanje vrlo ličan proces.

Da li postoji neko ko te posebno podržava u pisanju?

Da, porodica mi je velika podrška, naročito moj sin koji me često pita o knjigama, razmenjujemo ideje. Njegova znatiželja i interesovanje me motivišu da nastavim. Kao i kolege sa posla. Moji BIBLIOTEKARI sa velikim B.

Kada si prvi put shvatila da voliš pisanje?

Još kao dete, volela sam da beležim misli i pravim male priče. Pisanje mi je oduvek bilo prirodan način izražavanja, nešto bez čega ne bih mogla zamisliti svoj život.

Da li ti pisanje pomaže da se nosiš sa teškim trenucima?

Apsolutno. Pisanje je moja ljubav i terapija za sve boljke, način da izbacim ono što me tišti. Ponekad mi se čini da bih se izgubila u haosu života da nije reči koje me smiruju.

Šta bi poručila onima koji žele da pišu, ali ne znaju odakle da počnu?

Počnite od onoga što osećate. Ne razmišljajte previše o formi i savršenstvu – pišite iskreno, jer će iskrenost uvek pronaći put do čitaoca. Čitajte afirmisane pisce sa domaće književne scene. Gorana Petrovića, Bazdulja, Dejana Aleksića i mnoge druge.

Kako se osećaš kada čuješ da se ljudima dopadaju tvoje priče i pesme?

To je jedno od najlepših priznanja za mene. Kada neko kaže da ga je moja priča dotakla, osećam da je sav trud bio vredan. Moram da iskoristim priliku i zahvalim se piscima koji su komentrisali ovu zbirku proze. Veliko hvala gospodinu Vlahoviću i Davoru Radulju koji su mi nesebično pomogli vrativši mi veru u ono sto radim. Takođe hvala mladoj i talentovanoj Emiliji Milovanović i Bobanu Bogatinovskom, piscu iz Makedonije. Oni su mi dali podršku i otklonili neke sumnje.

Da li postoji neka priča iz knjige koja ti je posebno važna?

Da, jedna priča o izgubljenim i pronađenim nadama. Ne bih otkrivala previše, ali ta priča mi je pomogla da pronađem svetlo u nekim mračnim trenucima svog života. Takođe priča po kojoj sam dala naslov ovoj prozi.

Da li imaš neki ritual pre nego što počneš da pišeš?

Pored šoljice kafe, volim da se nakratko osamim i zamislim o temi o kojoj pišem. To me smiruje i uvodi u pravi ritam.

Da možeš da pišeš bilo gde na svetu, gde bi to bilo?

Negde pored reke ili mora, u tišini prirode, daleko od gradske gužve. Na obali reke Pek.

Da li razmišljaš o novim idejama za buduće knjige?

Da, već imam nekoliko ideja za novu zbirku poezije, a razmišljam i o jednom romanu koji bih volela da napišem.

Šta ti znači naslov tvoje najnovije knjige i kako si ga odabrala?

Naslov simbolizuje transformaciju – kako i iz najmračnijih trenutaka može nastati svetlost. Htela sam da prenesem ideju da čak i ono što nam deluje ružno i bezvredno može postati izvor lepote.

Šta smatraš najvećim uspehom u svom pisanju do sada?

Najvećim uspehom smatram to što su moje knjige pronašle put do čitalaca, što su ljudi u njima prepoznali iskrenost i emociju. Svaki put kada čujem da je neko uživao u onome što sam napisala ili da ga je neka priča dotakla, osećam da je sve vredelo.

Za kraj, da li želiš da podeliš još nešto sa čitaocima?

Želim samo da kažem kako treba verovati u svoje snove, bez obzira na prepreke. Pisanje, kao i život, traži upornost, ljubav i strpljenje. Nikada ne odustajte od onoga što vas čini srećnima.

Za interpressonlajn

J.Inđić