Najnovije književno ostvarenje Laure Barne: „ Skupljači slučajeva“, roman o ljudima tragačima

Ekskluzivno
Književnica za Interpressonlajn

Laura Barna je pripovedač, romansijer i esejista, objavljuje i stručne radove iz istorije umetnosti od 1995. godine. Njene priče i eseji zastupljeni su u mnogim antologijama, zbornicima i almanasima, koji su prevedeni na engleski, mađarski, slovački i poljski jezik. Živi i radi u Beogradu kao slobodni umetnik, stvara gde “slučaj” odredi.

Član je Udruženja književnika Srbije, autor je projekta kulturoloških tribina “Isidora nas sluša”. Veliki deo svoga stvaralaštva Laura Barna je posvetila Isidori Sekulić, a posebno se izdvaja romansirana biografija o čuvenoj književnici pod nazivom „Moja poslednja glavobolja“, za koju je dobila nagrade „Branko Ćopić“ i „Dimitrije Mitrinović“ i bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

Do sada je objavila romane Protovir (2003); Nevolje gospodina T. ili suteren (2005); Crno telo (2007, 2010); Moja poslednja glavobolja (2008, 2012); Četiri elementa (2009); Sanatorijum pod belim (2009); Đorđoneova kletva (2011); Pad klavira (2013); Crveni presek (2015); Jugo uvek okreće na buru (2018); Sve moje sestre (2021); Skupljači slučajeva (2023). Takođe, objavila je zbirke priča Dijalog o kamenu (2008); Tamo neka zanimanja (2010); Muzej ne radi (2019); kao i knjigu eseja Umetnost nema definiciju (2008).

Povod za razgovor sa Laurom Barnom je njen najnoviji roman “Skupljači slučajeva” (Niški kulturni centar). Roman je o ljudima, tragačima koje će slučajevi dovesti u Njujork, na prestižni Kolumbija univerzitet, ključno mesto zapleta, ali i raspleta umreženih događaja.

Svako od njih beži ili biva progonjen, donoseći ponešto ličnog ali i šire identitetskog iz svoga zavičaja (Beograd, Beč, Drezden, Sankt Peterburg, Padova, Meksiko Siti, Azija, Mediteran, Balkan…), manifestujući geografiju, karaktere, tradiciju, umetnost i kulturu mesta iz kojeg su potekli na stečen ili naučen način, uz napor i želju da se prilagode okolnostima i uigraju u ambijent Njujork Sitija.

Interpressonlajn – Poštovana Laura, hvala vam na odazivu za razgovor, čast je i zadovoljstvo razgovarati sa vama. Za početak vas pitamo da li možete da izdvojite jedno kontinuirano iskustvo čitanja i upoznavanja sa književnošću koje je uticalo na vaš književni rad?

 Odrasla sam na Mediteranu, uz obilje sunca, kamena, vetrova, vode i neba, zapravo početnih i završnih elemenata od kojih smo sazdani. U takvoj atmosferi i istorija se često poigra sa magijom, izbriše granice između umetnosti i života. Usmena majčina kazivanja: bajki, basni, stvarnih i izmišljenih priča, uz stvarni ili izmaštani okolni prostor postali su mi prvi i opredeljujući saveznici, što bi Isidora Sekulić rekla – saputnici, gdekad i sapatnici. Možda je ovaj vid usmenog upoznavanja s literaturom doprinela i jezička barijera, s obzirom na to da mi je maternji jezik bio mađarski, a prostorom u kojem sam se kao dete obrela, dominirao je srpski.

Interpressonlajn – Platon je govorio da „Velik pesnik, stvarno velik pesnik je najmanje poetična osoba: živi poeziju o kojoj se ne može pisati, dok drugi pesnici pišu ono što nemaju hrabrosti da žive!“ Proza je možemo reći za razliku od poezije pisanje “slobodnim stihom” jer ne postoje tako kruta pravila kao kod poezije pa nam recite koji je vaš stav u odnosu poezija – proza, šta za vas predstavlja poezija, a šta proza?

Poezija je za mene nažalost do danas ostala nedovrhnutost, najprihvatljiviji oblik razumevanja stvarnosti, nebitno koje, nevažno iz kojih dimenzija ljudske svesti dolazila, a stvarnost je i prošlost i ovaj trenutak i budućnost. I upravo ta nedovrhnutost nemira me plaši, i nikada se nisam usuđivala da joj se primaknem. Sa prozom je mirnije. Proza je suviše determinisana realnim stanjima i formom da bih je postavila u taj obesvetilački prostor. U poeziji je intelektualni napor u ravni sa osetilnim, ogoljenim sentimentima. Sa prozom sam na svom terenu, spremna da korigujem, prepravljam, otpisujem i dopisujem, kreiram, suzbijam i upuštam, pravim plan i konstruišem i likove i mesta, uvodim maštu onoliko koliko je u službi gradnje priče. U priči ili romanu bliža sam delima u kojima se oseća kosmička sadržina: čovek i njegovi problemi, male i velike sudbine, slučajevi i slučajnosti, problemi ljudskog duha i duše, sve su to teme s kojima se donkihotski rvem dajući prednost unutrašnjoj slici nad spoljašnjom. I neću odustati. U prozi nema lakih i lepršavih improvizacija i radnji iza kojih ne stoji dugotrajno promišljanje i uporan rad, što negde i odgovara mom karakteru.

Interpressonlajn – Na koji način se savremena književnost odnosi prema potrebi da bude društveno angažovana?

Savremena književnost je saterana u ćorsokak, trenutno jede samu sebe, čekajući da se samozaleči jer je brzina života, tehnološki i geopolitički, geosociološki i geopsihološki dirigovani trendovi melju u bezobličnu masu, jednako smolastu na Istoku, Zapadu, Severu ili Jugu, Americi, Evropi ili bilo kojem kontinentu. Istost postaje primat, poželjno stanje, a pisac gubi ulogu promotera stvarnosti, nadjačan trendovima i agresivnom liberalizacijom na svim poljima. Od njega se očekuje da bude „u službi“. No ne bi smelo biti tako jer društvena angažovanost pisca, slobodno i neucenjeno delovanje, nasušna je potreba kako bi se autentično izrazili smislovi određene epohe u kojoj nastaje književno, pa i umetničko delo. Potreba da se od kolopleta književnosti različitih naroda stekne uvid u šarolikost duhovnosti i lepote celokupnog čovečanstva – to bi bio siguran zalog civilizacijskog opstanka.

Interpressonlajn – Kao poznavalac lika i dela Isidore Sekulić učestvovali ste u snimanju filma o njenom životu, radu i saputnicima. U produkciji TV MAG iz Obrenovca i Biblioteke “Vlada Aksentijević” iz Obrenovca, film „Isidora“ koji se prikazuje uz vaše predavanje o velikoj književnici u bibliotekama i školama širom Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Recite nam šta je to što je vama fascinantno u liku i delu Isidore Sekulić?

Odnos prema čoveku, pojedincu koji poput kamička u mozaiku kreira sliku, gradi društvo, održava vrstu, stvara kulturu i umetnost, upravo ono što ga i determiniše kao ljudsko biće. U traganju za trajnim i univerzalnim, Isidora se posebno zanimala srednjovekovnim katedralama, maštom i snagom kolektivne genijalnosti njene konačne slike, udruženom ljudskom energijom anonimnih graditelja, snagom zajedništva, dobrovoljnim utapanjem pojedinca u energiju kolektiva, što otvara jedan mnogo važniji fenomen – empatiju, osećanje za drugoga, nemogućnost opstajavanja jednog bez drugoga, uzajamnu ljubav i čovekoljublje, osećanje da postoji nepodmitljiva pravda, vera i nada u dobro. Čini mi se da smo danas kolektivno ali i pojedinačno na veoma klizavom terenu, svaki čas spremni da otklizamo u tamni ambis. Zbog toga Isidora Sekulić, ali ne kao fascinacija nego kao opomena i nužnost.

Interpressonlajn – Kada se sa „Saputnicima” i „Pismima iz Norveške” pojavila na književnoj sceni svog vremena, Isidora Sekulić je naišla na oštre reči književne kritike. Možete li nam reći nešto o tome?

Kada je na svoj rođendan, 16. februara 1939. godine Isidora Sekulić primljena kao dopisni član Srpske kraljevske akademije, digla se kuka i motika – šta će žena u zaparloženom muškom društvu!? Lično mislim, da glasanje nije bilo tajno, ne bi ni bila primljena, iako je iza sebe imala i „Saputnike“ i „Pisma iz Norveške“, dela koja su uvela srpsku književnost u moderne evropske tokove. Biti koracima od devet milja ispred svog vremena, nanositi novo, bogatiti staro, promišljati i pisati postavljajući pitanja vasione, duha i bića, i Skerliću je zasmetalo a Isidoru ranilo. Danas su te dve knjige vesnici srpskog modernizma. I što bi rekao Milan Kašanin: „Posle Laze Kostića, niko u srpskoj književnosti nije tako mislio i tako pisao kao Isidora Sekulić.“

Interpressonlajn – „Skupljači slučajeva“ u izdanju Niškog kulturnog centra, vaše je najnovije književno ostvarenje koje privlači veliku čitalačku pažnju, svakako sa jakim razlogom.

„Skupljače slučajeva“ sam pisala u jednom posebnom i duševnom i emocionalnom, ali i fizičkom stanju, u vreme epidemije Kovida 19, na tuđem terenu, u drugoj kulturi i drugačijim okolnostima, što je uslovilo da iz sebe istisnem pamćenje nataloženih i sopstvenih iskustva, ali i onih predačkih. Radnja romana se dešava na prestižnom njujorškom Kolumbija univerzitetu, sa potpuno izmaštanom pričom koja je zaista mogla biti i realnost: ubistvo studentkinje i potraga za ubicom u koju se, baš igrom slučaja, uključuju akteri iz različitih delova sveta. Slučaj je hteo da otputujem u Njujork samo nekoliko dana pred proglašenje svetske pandemije. Slučaj je hteo da vidim Tajms skver avetinjski prazan. Slučaj je hteo da šetam dvorištem i pustim hodnicima Kolumbije. Slučaj je hteo da krstarim praznim američkim gradovima. Slučaj je hteo da sakupim sve te „slučajeve“ i napišem roman. Sa ove distance, sve mi je to apsolutno nestvarno, kao san koji odživljavaju moji romaneskni likovi, a ne ja.

Interpressonlajn – I za kraj vas pitamo koliko je umetnicima teško da publici pruže nešto a ostanu dosledni, i o razlikama između američke i srpske kulture, odnosu književne kritike prema ženskim piscima, kao i o položaju umetnika u današnjoj Srbiji?

Svako vreme ima svoje lice i naličje, i nisam od onih koji se neprestano žale a žive u ovom i ovakvom vremenu, s kuknjavom i prizivima nekog prošlog, davno minulog i tobože kudikamo boljeg vremena. Najprilagodljivije biće univerzuma je čovek, ma gde se nalazio i koliko god sumnjao u svoje sposobnosti. Loše ili dobre okolnosti su mu ambijent, odnosno milje u kojem tka svoje trajanje. Ono što kao umetnici danas i ovde istkamo, deo je sadašnjeg identiteta koji se pakuje u kolektivni identitet jedne nacije. I upravo različitosti Zemljinog šara čine sveopšte civilizacijsko bogatstvo. Iz tih razloga neophodno je sačuvati identitetsku raznovrsnost, tradiciju, običaje, jezik, kulturnu baštinu, zapravo ono što nas u mikroplanu određuje kao pripadnike određenog naciona, u makroplanu kao pripadnike sveta.

A što se tiče književne kritike prema ženskim piscima, kao i položaju umetnika u današnjoj Srbiji, samo ću kratko a slikovito reći: Od vremena Isidore Sekulić, ništa se suštinski nije promenilo!

Laura Barna, književnica
Beograd, januar 2024.

Interpressonlajn

Radmila Stanković urednik i autor
Kučevo 2024.

Foto lična arhiva