Piše Emilija Milovanović, „Obožavam besmisao“

Obožavam besmisao. Ljudi se svakodnevno truju i uzaludno opterećuju. Isto toliko me sve to gađa u neizdrž i bes.

Ležim na plaži i gledam u ženu koja na sebe maže sedamdeset i jednu marmeladu kako bi što pre dobila rak kože. Verovatno jer je društveno prihvatljivo da dobije određenu nijansu i na sebe navuče onu belu haljinu s trešnjama, koja IN ove sezone. I stavi u kosu šnalu u obliku cveta.

Iz restorana na plaži dopire nepodnošljiva buka. Nebeski narod osvaja još jedno zlato. Demokratski smo nastrojeni, pošujemo sve i svakoga, ali ipak nazdravljamo tome što smo skršili Hrvate.

Moj čovek i ja ležimo i čitamo knjige. Svako svoje štivo. Ja sam svoje okačila na Instagram. Ne zbog knjige, iako sam iskreno baš prijatno iznenađena svojim nasumičnim izborom. Gomila neukih se zahvaljuje na preporuci i ispituje za detalje. Ne preporučujem ništa nikome. Uvek se setim onoga „Ni čašu vode ne daj onome ko to od tebe nije tražio, jer će ti kad tad zameriti“. Zanemeli biste kad biste znali koliko toga nisam odgledala, odslušala ili pročitala. Zanemeli biste i kad bih vam rekla šta sve jesam. I mnogo se češće, na svoje lično zaprepašćenje, pronalazim u autobiografiji Vudi Alena, nego u onome u šta me mejnstrim svet svrstava.

Za dosadašnja četiri dana odmora obišli smo sedamnaest lokacija. Rekao bi neko – to nije odmor. Zaviruju nam, vazda, u planove i džepove.

Pa razmišljam kako bih Ulcinj poredila s Majamijem. Sve društveno netrpeljive grupe nalaze se na istom mestu. I nikome ništa ne smeta. Na jahti grupa istetoviranih klinaca koja je rešena da povrati Kosovo. U drugom uglu, grupa albanaca uči neku decu da rukama naprave dvoglavog orla. Gej par je zagrljen i sve to prati osmehom. Rekoh, grom će opaliti u jahtu. Kaže, Emilija, na odmoru smo.

I svi su na odmoru.

Širom sveta bukte ratovi. Protesti. Neistomišljenici. Pa razmišljam zašto i oni nisu na odmoru. I zašto je netrpeljivost prisutna samo na domaćem terenu. Sve me to dodatno nervira, jer dolazim do zaključka koji nazivam kolektivnim kukavičlukom.

Gledam u svog čoveka i razmišljam koliko sam nebeski srećna što ga imam i što je tu gde jeste. Na svaku glupost koju izjavim, doneće mi još jedno piće, jer smo i mi na odmoru.

On ne voli da uz prvu kafu ujutru pričamo o tome da svet nije napredovao, već je, naprotiv, nazadovao. Vodićemo ratove do istrebljenja, zbog vere. Ne verujemo svi u iste stvari. Drugim rečima, ne nazivamo ih svi istim imenima. To, ako mene pitate, baš i nije razlog da se kolektivno poubijamo. Svejedno, odmahuje rukom, samo bi da ispije svoju kafu. Neće da, po peti put, sluša moju priču o demokratiji i Gadafiju, koju svakako zna napamet i da, podržava moj stav.

Širom Crne Gore bukte požari. Međutim, svi vatrogasni kamioni, uredno u milimetar, besprekorno parkirani, stoje na parkingu. I oni su, valjda, na odmoru.

Ispijam svoj treći koktel i razmišljam kako nas jednom stvarno neće biti, kao vrste. I svet će prodisati. U tome, valjda, leži sva njegova lepota.

I poenta.

Do tada, gledajte svoja posla. Važnija su od svega na svetu.

Foto: Lična arhiva Emilija Milovanović

Zaranjemo kopiranje bez napomene izvora