Слободан Јовић добитник награде „Меша Селимовић“ за књигу „Брза пошта“

Слободан Јовић, песник и први лауреат Награде „Стеван Раичковић“, добитник је престижне књижевне награде „Меша Селимовић“ за своју збирку песама Брза пошта. Ова књига, објављена у саиздаваштву Српске књижевне задруге и Народне библиотеке „Стеван Раичковић“ из Кучева, изазвала је велико интересовање читалачке и стручне јавности.

Свечаност поводом доделе награде одржана је у Дому Вукове задужбине у Београду, где је Јовић одржао инспиративан говор, истичући значај поезије у савременом свету.

Поезија као одговор на свет

„Поезија настаје и опстаје чак и у варошима где се све своди на упрошћену рачуницу, на сабирање и одузимање до десет. И у таквом свету, стих пронађе свој пут, огреје нас осмех жене са посмртнице или боја мараме коју више не виђамо. Свет је магнетофонска трака која емитује поезију – потребно је само застати, ослушнути, загледати се у себе“, рекао је Јовић.

Осврнувши се на мотиве који прожимају његову поезију, песник је указао на пролазност, смрт, али и на потребу да у свету тражимо смисао и топлину.

„Смрт увек пронађе начин да уђе у наше видно поље, делујући по неком свом скривеном програму, другачијем од нашег. Зато песма треба да буде топла, да штити душу као што капут штити тело од хладноће. Често сам у џеп стављао књигу песама – да бих се осећао сигурније, да бих осетио тај мали пламен који греје изнутра“, казао је Јовић.

На корицама Јовићеве награђене књиге налази се фигура са некрополе Радимља код Стоца, са руком која је несразмерно велика у односу на тело.

„Као да је средњовековни уметник желео да нагласи значај оног невидљивог другог коме се обраћа – добронамерност, жељу за пријатељством. Та рука нас може охрабрити, упозорити да застанемо, да се загледамо у себе. ‘Смири се, горди човече’, како је говорио Достојевски, Меши неизмерно важан учитељ човечанства“, рекао је песник.

Посебно је истакао чињеницу да награда „Меша Селимовић“ први пут одлази „са оне стране реке“ и посветио је претходницима који су својим стваралаштвом обележили књижевни простор, попут Бранка Чучка, Ђуре Дамјановића и Жељка Грујића.

Јовић је на крају изразио захвалност свима који су допринели објављивању његове збирке и онима који су га подржавали на књижевном путу.

„Поезија је неопходна као и вода. Свету је потребна вода, али и смисао. Ако моји стихови садрже макар кап тог смисла, онда сам неизмрено радостан“, закључио је песник, додајући да је награда „Меша Селимовић“ за њега светла тачка у животу.

piše

R.Stanković